Zaboravljena od države, prepuštena zubu vremena, srpska vojnička groblja na Kajmakčalanu i njegovim padinama, od proboja Solunskog fronta propadaju, a neka manja i nestaju.

U blizini Bitolja, na planini Nidže, u podnožju Kajmakčalana, po nezva-ničnim podacima, postoje 44 srpska vojnička groblja. Sva groblja, su u veoma žalosnom stanju.

Članovi Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918. njihovih potomaka i poštovalaca i planinari članovi PSD "Kopaonik" iz Beograda su u protekle dve godine ličnim sredstvima očistili tri groblja sa preko 400 grobova. O tome je u novinama obaveštena i naša javnost, kroz nekoliko tekstova koje i prilažemo uz ovo pismo.

Svojom donacijom omogućićete da i ove godine očistimo i otrgnemo od zaborava četiri groblja i to: dva groblja u selu Skočivir i dva groblja u selu Dobroveni - Akcija je planirana od 9. do 15. septembra 2011. god.

Molimo Vas da nam prema svojim mogućnostima
pomognete u ovoj humanoj akciji i donirate sredstva na račun:

PSD KOPAONIK
180-1001210011976-15

Ispod vrha Kajmakčalana, na Miletinoj kosi, prema Studenoj vodi, nalazi se spomen česmica na kojoj je neveštom rukom Srpskog vojnika, na mermernoj ploči ispisan stih:

"Minuće godine, vekovi ce proći, ali tebi "česmice" nece niko doći.
Al' doći će seni palih drugova, da svojim žuborom,
urlikom vukova, treskom gromova, odjekom lugova,
pevaju slavu srpskih pukova - 1917"

Ovu spomen ploču na česmi su sagradili vojnici
Prve čete, drugog bataljona, četvrtog puka.

Dok zapuštena srpska vojnička groblja iz Prvog svetskog rata vapiju za odgovornom zaštitom države, pojedinci se sami organizuju i vode ozbiljnu brigu o njihovom sredivanju.

Zapuštena srpska vojnička groblja iz Prvog svetskog rata nisu tako redak prizor u Makedoniji. Groblja koja su prekrivena prašinom i potpuno zarasla u divlje drveće i šiblje, grobovi rasuti po šumama još su češći prizori na nekadašnjim prostorima na kojima su se odvijale žestoke i krvave bitke na Solunskom frontu.

Slavna istorija našeg zaboravaa

Retke su države koje sebi dopuštaju takav "luksuz": pogledajte Francusku. Od Beograda pa nadalje, francuska vojnička groblja primer su poštovanja jedne zemlje i naroda prema svojim pripadnicima koji su dali živote u ratovima i borbama novije svetske istorije. U Srbiji je, pak, mnogo toga pa
i borba protiv zaborava prepušteno dobroj volji i entuzijazmu pojedinaca: umorni od toga da podsecaju nadležne na ono što im je dužnost, krenuli su da sami svojim sredstvima i naporima učine nešto kako bi se, makar sredivanjem večnih počivališta u tuđini, hiljadama srpskih vojnika čiji posmrtni ostaci tamo leže odala počast i oživelo sećanje na njih.

Uoči godišnjice bitke na Kajmakčalanu (14. septembar 1918. - 30. septembar 1916), pre dve i nešto nedelje, iz Beograda je u Makedoniju krenula grupa od dvadeset planinara iz Planinarsko-smučarskog društva "Kopaonik" i deset članova Udruženja ratnih dobrovoljaca od kojih su neki bili i potomci srpskih vojnika koji su se borili na ovim prostorima. Vođa puta bio je Stanoje Stojković, a cilj je, pored penjanja na vrh Kajmakčalana, bilo raščišćavanje zapustelog srpskog vojničkog groblja u selu Skočivir, na četrdesetak kilometara od Bitolja.

Gotovo za nepoverovati: od 1918. godine do danas ovo groblje, od oko 3.500 kvadratnih metara i na kojem je sahranjeno oko 500 srpskih vojnika poginulih u borbama na Kajmakčalanu, niko nije posetio niti, naravno, održavao.

Grupa je bila prva posle devedeset godina koja je ne samo došla da groblje vidi nego i da ga, u dvodnevnoj akciji raščišćavanja, uz sve potrebne dozvole makedonske države, sredi kako bi u narednim godinama moglo biti jedno od očuvanijih spomenika iz Prvog svetskog rata.

Selo Skočivir, koje podno planine Nidže i njenog najvećeg vrha Kajmakčalana leži uz Crnu reku, najveću pritoku Vardara, nekada je bilo značajno i veće - sada je zapustelo. Od gotovo stotinak porodica danas jedva da ima više od deset duša koje u njemu žive. Čak i da žele da se u znak sećanja na srpske izginule vojnike neki od seljana oduže tako što će groblje makar čistiti, ne mogu - pritisla starost i nemoć. Uzgred, u tom Skočiviru se nalazi još jedno srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata - ono je u boljem stanju, ograđeno, ali će i njega jednom stici ista sudbina zaborava.

Groblje koje je trebalo raščistiti nalazi se uz samu skočivirsku crkvu: do ove akcije bilo je, može se slobodno reći, najveća šuma u kraju. Planinari i dobrovoljci među kojima je bio i neumorni osamdesetogodišnjak Radojica Smiljković, deda Raja, iz Smedereva, prionuli su svojski: pošto je najveće drveće posečeno električnom testerom, uz obezbeđeni alat dva su dana čistili groblje od panjeva, granja, zaraslog šiblja i trnja, sve uredno svrstavajući ih u gomile koje su odnošene ili stavljane u stranu ne bi li bile iskorišcene za potpalu.

Iz ogromnog gustiša izronio je, na kraju akcije, proplanak s potresnim prizorom: u senci visokog belog zvonika i retkog drveća, ostavljenog da baca hlad, između zarđalih bezimenih gvozdenih krstova pobodenih u zemlju ili palih stajali su nahereni i iskrivljeni, ležali slomljeni ili sačuvani celi nadgrobni spomenici s kojih su planinari sricali negde jedva čitljiva imena sahranjenih srpskih vojnika. Umrlih od rana, od gladi... Spomenici-podsetnici, teški, od kamena, koje su, po završetku Prvog svetskog rata, do Skočivira na taljigama vukli očevi, braća, šuraci iz Srbije..., da ih u ovom dalekom selu u koje će ko zna kada i da li uopšte ponovo kročiti, postave iznad glava svojih najbližih.

Improvizovano, ali iskreno i od srca, groblje je posle devet decenija opojano, uz spomenike su upaljene sveće koje su donete iz Beograda. Dogovoreno je da se i iduće i narednih godina organizuju slicne akcije, a ovo groblje nastavi da održava i uređuje. Planinari i dobrovoljci su spremni da to i dalje čine; može li država da konačno počne da i sama o tome razmišljaa

TRUBA ZA UZBUNU SA KAJMAKČALANA

Na stranicama istorije o proboju Solunskog fronta zapisano je:

Proboj Solunskog fronta bila je jedna od najvecih i najuspešnijh operacija u Prvom svetskom ratu u kojoj je srpska vojska, najbrojnija u ukupnim operacijama (150.000 vojnika), odigrala glavnu ulogu.

Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom savezničkih topova da bi u zoru 15. septembra Druga srpska armija krenula u juriš i to na potezu Soko-Veternik-Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete o čijoj strahoti svedoci i zapis Ogista Albera, francuskog oficira za vezu:

"Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Moj mitraljez ćuti, nemogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se, nose. Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavajući se niz masiv planine kidišu jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo - hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore - pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je na jednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tle i viče - ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti. Najzad malaksao Bugarin ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi - hajde Francuz napred" ...

Uz pomoć saveznika, i ako nedovoljno opremljena i u teškim uslovima, srpska vojska je od 15. do 17. septembra, u nezadrživoj ofanzivi, probila Solunski front. Ogromna želja za oslobođenje otadžbine vodila je srpske vojnike posle proboja fronta iz pobede u pobedu. Za 46 dana prešla je neverovatnih 600 kilometara i stigla u domovinu, na Savu i Dunav. Taj podvig istoričari i vojskovođe od ugleda svrstali su među najpoznatije primere gonjenja neprijatelja u svekolikoj istoriji ratovanja. O tom podvigu komandant Solunskog fronta - francuski general Franše de Pere kazuje: "Srpsku pešadiju i francuska komora na konjima je jedva stizala".

Tako je srpska vojska, od gubitnika u većem delu Prvog svetskog rata, kada je napuštala otadžbinu, krećući se gudurama u nepoznato, stigla do trijumfa. Sjajna pobeda srpske vojske, ostvarena uz pomoć saveznika na Balkanu, imala je presudni uticaj i na ishod rata u Evropi. Rezultati uspešne operacije bili su kapitulacija Bugarske, Austro-Ugarske i Nemačke, oslobođenje Srbije, prelazak srpske vojske u prekodrinske krajeve i naša katastrofalna greška, čije gorke plodove danas kušamo, stvaranje nove grobnice Srpskog naroda - Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.

O ulozi srpske vojske u Prvom svetskom ratu Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD rekao je: "Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo - oni se moraju nagraditi".

Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj vrhovnoj komandi piše: "Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata - Sramota!".

Srpska vojska je u oktobru 1915. godine brojala 420.000 ljudi, a strahote rata preživelo ih je samo 150.000, dovoljno da i tada, prilikom proboja Solunskog fronta, zadive svet. Srbi su i tu pobedu platili nemerljivim žrtvama, gubljenjem, samo na oporavku u Bizerti i na Krfu i na lečenju u Francuskoj, do avgusta 1916. godine, oko 7.000 vojnika. Za srpskim vojnicima su ostajala rasuta po svetu groblja, a umrli junaci sahranjivani su i i u more.

Za vreme boravka i borbe Srpske vojske na Solunskom frontu, od leta 1916. do jeseni 1918. godine, poginuli vojnici i starešine sahranjivani su neposredno iza borbene linije, na tzv. "pukovskim grobljima", bez sanduka, sa drvenim krstačama uz grobna uzglavlja nakojima su upisivani lični podaci svakog pojedinca (čin, ime i prezime, jedinica). Umrli ranjenici i bolesnici, koji su lečeni u zavojištima i poljskim bolnicama, sahranjivani su u mestima tih ustanova. Ranjenici i bolesnici, koji su lečeni u Centralnoj poljskoj bolnici na Zejtinliku sahranjivani su na improvizovanom groblju nedaleko od bolničkog bivka. Tako je nastalo prvo Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku. Na Srpskom vojničkom groblju počivaju posmrtni ostaci 7.565 ratnika sa Solunskog fronta. U trogodišnjim borbama stradala su 9.303 vojnika i oficira. U Bitolju je sahranjeno oko 1.500 Srba poginulih ili umrlih od rana.

U blizini Bitolja, na planini Nidže, u podnožju Kajmakčalana, po nezvaničnim podacima, postoje 44 manja srpska vojnička groblja. Neka od njih je, povodom obeležavanja 91. godišnjice od proboja Solunskog fronta, posetila grupa vernika sa Kosova i Metohije. Poseta je obavljena 24, 25 i 26. septembra 2009. godine. Putovanja su organizovali Planinarsko-skijaško društvo "Kopaonik" iz Leposavica i Pokrajinski odbor Saveza potomaka ratnika Srbije Kosova i Metohije 1912-1920. Grupu je predvodio Radoljub Kneževic iz Leposavića.

U toku tri dana manja grupa srpskih rodoljuba obišla je spomen kosturnicu u selu Koraslari u blizini Velesa, mesto gde je poginuo podpukovnik Vojin Popovic - Vojvoda Vuk, Kajmakčalan, vojnička groblja u Bitolju i podnožju Kajmakčalana i to na lokacijama Grunište, Reder (dva groblja) i Skočivir (dva groblja). Na svakom groblju odslužen je mali pomen, pripaljene su voštanice i okađeni su grobovi. Pomene je služio jeromonah Naum iz manastira Crna Reka.

Treba naglasiti da su sva groblja, osim groblja u Bitolju, u veoma žalosnom stanju. Teško su pristupačna, bez putnog prilaza, maskirana gustom višegodišnjom šumom. Za neka groblja znaju samo stariji lokalni žitelji - Makedonci koji ta šumska mesta posećuju radi lova. Srpska noga pojedina mesta nije pohodila duži niz godina, a da ne govorimo o parastosima ili pomenima srpskih sveštenika na njima. Mali je broj spomenika na kojima se jasno mogu pročitati podaci o poginulom ratniku. Zub vremena je na skoro svim spomenicima oštetio uklesana slova u kamenu. Samo na par spomenika je bilo moguće pročitati podatke. Mnoge spomenike je nevreme oborilo, a do mnogih nije bilo moguće doci zbog gustog spleta granja i trnja. Žalosno je bilo videti kako se iz samih grobova srpskih mučenika u visinu gordo uzdižu stabla stara i po pedeset-šezdeset godina - upravo kao i trajanje komunističkog bezumlja. U tom su periodu i zalivana vodom namernog zaborava kao i sav korov antisrpskog i antipravoslavnog rastinja kojim je taj period bezumlja obilovao.

Da se više govorilo o Solunskom frontu nego o partizanskim ofanzivama, o vojvodi Vuku i rasformiranom 17. puku Drinske divizije više nego o Titovim herojima, sigurno bi ta sveta mesta, svedoci nezapamćenog junaštva i masovne žrtve srpskog naroda, bila u svetlijem stanju nego što su sada. To stanje je toliko teško da teže ne može biti. Ono je odraz našeg odnosa prema sopstvenoj svetloj prošlosti. To srpski junaci nisu zaslužili!!!

Ne zaboravimo, njihovi grobovi su izvori naše slobode, njihova prolivena krv - seme novih generacija Srba. Sve što imamo danas kao narod izgradeno je na njihovim grobovima. Zato, ne budimo neblagodarni, zaboravni i nemarni prema tim svetim mestima, jer se mogu u gnevu potresti i srušiti sve što je na njima sagrađeno.

Da do toga ne bi došlo pomolimo se Gospodu da i ovom naraštaju Srba podari jednog "Vojvodu Vuka", koji bi poveo četu srpskih rodoljuba u probijanje "novog fronta nemara i zaborava prema našim vojničkim grobljima i junačkoj vojničkoj prošlosti uopšte". Onaj slavni Vojvoda Vuk je sa svojim dobrovoljcima osvojio Kajmakčalan i "na potpis" ga predao jednom od srpskih komandanata, a ovaj novi Vuk bi imao zadatak da srpska vojnička groblja u podnožju Kajmakčalana oslobodi skoro vekovnog zaborava i nemara i preda budućim generacijama Srba kao bescen blago na spomen i čuvanje. Saveznik u toj "novoj bici podno Kajmakčalana", nadamo se, bile bi makedonske vlasti, koje bi trebalo da izdaju odgovarajuće dozvole za takav poduhvat.

Neka bi dao Bog da ovaj prilog, kao svojevrsna truba za uzbunu, pokrene srpske Arhijereje, nadležne ministre, sve rodoljube i sve ljude dobre volje da urade ono što je u njihovoj moći da se srpska vojnička groblja u Makedoniji dovedu u pristojno stanje, dostojno velike mučeničke žrtve srpskih vojnika. Amin, Amin, Amin.

U prilogu dajemo jedva pročitane zapise sa spomenika palih vojnika.

Lokacija GRUNIŠTE:
Svetozar Stanković iz sela Lipovica - Srez Vlasotince, pogibe 17.07. ili 08.1917. g. Spomen podiže stric. Kaplar Toma Ljubić - bolnicar iz sela Ivanje - Jablanički srez.

Lokacija REDER:
Aleksandar Ostojić iz sela Milicevci - Čačanski srez, pogibe 25.09.1917. g.
Dragutin Sretenović, rod. 1892. god. iz sela Dubrave-Moravičko-Čačanski srez, redov, punilac topa, pogibe 01.05.1918. god.
Ljubomir Velimirović, Kaplar 2. Drinskog haubičkog bataljona, rod. 1883. god. Pogibe 14.06.1917. god.
Sredoje Jovicić iz sela Kjeluša, Ariljski Srez. Pogibe 1918. god.
Radosav Pantelić iz sela Ducalovića-Moravsko-Dragačevsko-Čačanski srez, Brdska divizija, pogibe 1917. god.
Miladin Vulović, Redov 1. poljskog Drinskog bataljona, iz sela Daic, Moravicko-Čačanski srez. Rođ. 1888. god. Pogibe 08.04.1918. god. Spomen podiže 1. Četa Pešadijskog bataljona.

DELIMIČAN SPISAK SRPSKIH VOJNIČKIH GROBALJA
U INOSTRANSTVU

Ukupno je, u zemlji i inostranstvu, evidentirano preko šest hiljada srpskih vojničkih grobalja, a prema podacima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, srpska vojnička groblja sem na teritoriji Srbije nalaze se na teritoriji susednih zemlja, ali i širom Evope i severne Afrike:

GRČKA: Srpska vojnička groblja nalaze se u Solunu (groblje Zejtinlik u okviru kompleksa savezničkih vojnih grobalja iz Prvog svetskog rata), na ostrvu Vido, u Agios Mateosu, Guviji; San Matijasu, Kema-Simi, i na svima su sahranjeni poginuli u Prvom svetskom ratu.

MAKEDONIJA: Širom Makedonije ima na desetine srpskih vojničkih grobalja, između ostalog i u Bitolju, Štipu, Kumanovu.

ITALIJA: Na grobljima u Bariju, Bolconu, Padovi, Firenci, Napulju sahranjeni su vojnici poginuli u Prvom i Drugom svetskom ratu.

MAĐARSKA: Na grobljima u Budimpešti, Baji, Sekešfehervaru, Segedinu i drugim mestima širom Madarske, sahranjeni su poginuli u Prvom i Drugom svetskom ratu.

NEMAČKA: Srpska vojnička groblja iz Prvog svetskog rata nalaze se u Vinterbergu i Kelnu.

TUNIS: Srpska vojnička groblja nastala su između 1916. i 1918. godina u mestima Menzel Burgiba i Bizerta.

FRANCUSKA: Groblja u nekoliko francuskih gradova sa poginulim u Prvom svetskom ratu i streljanim Jugoslovenima u Drugom svetskom ratu: Pariz, Vilfranš de Rurž, Sent Mandrije.

RUMUNIJA: Groblja sa umrlim i poginulim u Prvom svetskom ratu nalaze se u mestima Arad, Lugo, Georgeni, Medidija, Fogara.

AUSTRIJA: Groblja sa poginulim u Prvom svetskom ratu, nalaze se u mestima Ašah, Frauenkirhen, Grediv, Brudf, Kajzerštajnbruh.

BELGIJA: Srpsko vojnicko groblje nalazi se u okviru Saveznickog groblja u Liježu.

BUGARSKA: U Sofiji se nalazi groblje sa poginulim u ratovima 1912-1915, umrlim zarobljenicima u ratu 1915–1919, kao i grobovi poginulih u Drugom svetskom ratu.

ALŽIR: Groblje u okolini grada Alžira sa poginulim u Prvom svetskom ratu.

ALBANIJA: Širom Albanije nalaze se groblja sa poginulim u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, izmedu ostalih i u mestima Tirana, Skadar, Drac, Korca, Leš, Kavaja, selo Arta kod Valone.

ČEŠKA I SLOVAČKA: Groblja umrlih zarobljenika iz Prvog svetskog rata su u mestima Prag, Olomuc, Jindrihovce, Trencin, Čalovo.

SSSR: Na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ima više grobalja sa poginulima u Prvom svetskom ratu.

NISMO SAČUVALI SRCE ARČIBALDA RAJSA

U godini kada Srbija obeležava 90 godina od proboja Solunskog fronta, Dušan Spasojević, državni sekretar u Ministarstvu odbrane, obišao je srpska vojnička groblja u Makedoniji i tamo zatekao prizore koji nas čine nedostojnim najslavnije stranice naše ratne istorije.

Zora na Pelisteru, planini iznad Bitolja. U 5:30 ujutro smeh mojih prijatelja, od kojih neki i nisu ranoranioci, zvuči sasvim nestvarno, baš kao i njihov entuzijazam, jer krećemo na Kajmakčalan. Istina, nismo prašnjavi kao naši preci iz Drinske divizije, Sedmog puka Dunavske divizije i Dobrovoljačkog odreda, koji su od 12. do 30. septembra 1916. osvajali Kotu 2525, ali osećamo se, bar delom, dostojni njihove hrabrosti i junaštva.

Put nas od Bitolja ka obroncima planine Nidže vodi, nekako istovremeno, kroz pitomu, ali suncem sprženu Pelagoniju. Kroz tu žutu pustinju stižemo do Skočivira, poslednjeg mesta ka Kajmakčalanu. Odlučujemo da srpska groblja u tom opustelom mestu i Dobrveni, kao i ostatke zgrade Vrhovne komande u Baču posetimo u povratku.

Od Kajmakčalana, vrha razudene i živopisne planine Nidže, deli nas 35 kilometara surovog puta kroz šume i kamenjare i tri sata naporne vožnje, uglavnom u prvoj i drugoj brzini. Imali smo sreću da je bio sunčan dan, pa nas je mimoišla redovna smena godišnjih doba, karakterističnih za ovu planinu poznatu po ranim i dugim zimama, kasnim prolećima, jakim vetrovima i ledu, ponekad i u julu. Današnju Kotu 2521 - jer su jaka topovska razaranja u Kajmakčalanskoj bici prosto pojela četiri metra planine i kapelu na njoj - ugledali smo tek kad smo joj se primakli na nekih sedam-osam kilometara. Osim orlova visoko na nebu, ruina od bolnice Arčibalda Rajsa, prolazimo i pored jedinih živih stvorova koje srećemo na putu - copora šarplaninaca koji čuvaju nedavno izgrađenu ovčarsku farmu. Ovce su na ispaši, kako i biva, baš na Kajmakčalanu.

I, najzad, kraj puta koji doživljavamo kao kraj sveta. Tu je granica između današnje Makedonije i Grčke. Dalje se nema kud. Da li su srpski saveznici iz Velikog rata mogli da izaberu teže mesto na kome će otvoriti vrata proboju Solunskog frontaa Možda su i mogli, ali ga nisu našli. Oštre padine ispod Kote 2521 prisiljavaju vas da mislite kako su vojnici ovde u povlačenju mogli samo da se dugo i nezaustavljivo kotrljaju. Tu normalnog hoda nije moglo biti.

Stojim i gledam kapelu na Koti 2521 koja odiše dostojanstvom i ponosom, ali godine nebrige i neoprostive lakoće zaboravljanja sopstvene istorije napravile su od ovog svetog mesta ogledalo nas samih. Nemo posmatram kosturnicu na ovom stratištu, gde je samo Drinska divizija imala 3.804 vojnika izbačena iz stroja, ozidani sarkofag, koji je kao i čitav spomen-kompleks već u stanju vitalne ugroženosti. Krst na kapeli samo što nije pao, zvonara ne radi, kapela prokišnjava. Na tabli iznad kapele koju je 1928. godine podigao kralj Aleksandar još stoji zapisano:

"Mojim divjunacima ...
koji svojim grudima otvoriše vrata otadžbine i
ostadoše na njenom pragu..."

Potpis "Aleksandar", izgreban na mermeru tokom Drugog svetskog rata, još nije vraćen. U napuklu i nevešto zakrpljenu urnu nije vraćeno, ukradeno ili odneto, srce Arčibalda Rajsa. A ovaj veliki prijatelj srpskog naroda, naročito srpskog seljaka, pred smrt je ostavio amanet da se njegovo srce sahrani tamo gde su poginuli njegovi drugovi srpski vojnici. Nisu vraćene ni odnete topovske čaure od kojih je na podu kapele bio napravljen krst. Rupa na podu nekako je zatrpana, tako da se vidi da je tu nešto bilo i da veoma nedostaje.

Zatičemo grupu Grka koji tu grade žičaru, na svojoj strani granice. Tu je i jedan Makedonac, inače sudija lokalnog bitoljskog suda, koji je sa sobom poveo porodicu. Došli su, kaže, da odaju poštu oslobodiocima njegove "tatkovine". Kaže da ga je sramota što makedonske vlasti ne čine ništa da pokažu poštovanje prema onima bez kojih danas Makedonija ne bi ni postojala. U sebi mu odgovaram da ni majka Srbija nije ništa bolja.

Pravi očaj sustiže nas na povratku s Kajmakčalana: malo srpsko vojničko groblje u Skočiviru zaraslo u drač i korov, natpis na tabli iznad kapije izgrebali navodno opet Bugari. Sledeće je srpsko vojničko groblje u Dobrveni: početak Prvog svetskog rata, stotinak spomenika s kojih je nevreme uglavnom potrlo svaki zapis, osim onog glavnog - da su tu svoje kosti ostavili vojnici ne stariji od dvadeset leta, uglavnom Kragujevčani. Kao da se u ovom bespucu još uvek čuje lelek majki koje nikada nisu stigle do grobova svojih prerano poginulih sinova. A tek zgrada Vrhovne komande u Baču. Njen ostatak, jedva jedan zid, pretvoren je u javni nužnik.

Obilazak srpskih spomenika po Makedoniji počeli smo nadomak Kumanova. Pre 96 godina tu su se u čuvenoj Kumanovskoj bici, koju istoričari označavaju kao kraj Otomanske imperije na Balkanu, sudarile Prva srpska armija i turska Vardarska armija. Bitka je počela 23. oktobra iznenadnim napadom turskih snaga pod vođstvom Zeki-paše zahvaljujući propustu srpske izvidnice, ali dve srpske divizije zahvaljujući izuzetnoj hrabrosti, pre svega nižeg starešinskog kadra, zadržale su položaj i u odlučnom protivnapadu 24. oktobra snage Prve armije zauzele su dominantan položaj Zebrnjak. Srpske snage su bile pod komandom prestolonaslednika Aleksandra, a štabom su rukovodili denerali Radomir Putnik, Petar Bojović i pukovnik Živojin Mišić.

Spomenik na Zebrnjaku, posvećen herojima Kumanovske bitke, koja je odlucila ishod Prvog balkanskog rata, osveštan je 1937. godine. U kosturnicu spomenika položene su kosti četiri stotine stradalih srpskih junaka, do tada čuvane u nadaleko slavnoj crkvi Sv. Đorda, zadužbini kralja Milutina u obližnjem selu Staro Nagoričano. Spomenik na Zebrnjaku je bio monumentalno zdanje visoko 48,5 metara, remek-delo arhiktekte Momira Korunovića, koji je i sam učestvovao u ovoj bici. Bugarski okupatori i VMRO kolaboracionisti su porušili dve trećine spomenika odmah po okupaciji Makedonije, maja 1942. godine. Od tada, pa sve do danas, ovaj se spomenik, jedan od najvelelepnijih u ovom delu Evrope, nalazi se u očajnom stanju.

Vlasta Dimković, gradonacelnik Starog Nagoričana, jedne od dve opštine u Makedoniji, gde su Srbi na vlasti, kaže da je osnovan fond za obnovu Zebrnjaka, ali slaba je vajda od toga. Uglavnom siromašni, Srbi u Makedoniji očajni što ne mogu, a voljni da spomenik dovedu u prethodno stanje, bili bi zahvalni ako bi im u pomoć pritekla Srbija. Uostalom, Zebrnjak je, zajedno s Kajmakčalanom i kapelom u Udovu, uvršćen u tri istorijska spomenika od zajednickog srpsko-makedonskog interesa. Ako smo ozbiljan narod, koji drži do svoje prošlosti i svojih žrtava, morali bi smo brigu o ovim istorijskim mestima i spomenicima da shvatimo kao našu ljudsku i moralnu obavezu.

Bitolj - Grad konzula. Grad u kome je Kemal Paša Ataturk završio Vojnu akademiju i ciji je centar, poznatiji kao Široki sokak, smešten između Sahat-kule i antičkog nalazišta Herakleja. U Bitolju su i dva vojnička groblja. Francusko i Vojničko. Francusko vojničko groblje je uređeno, ograđeno, jasno obeleženo. Zatičemo makedonske inžinjerce kako marljivo zalivaju cvece, šmirglaju i farbaju krstače na kojima su ispisana imena i prezimena poginulih vojnika. I stoji još: "Umro za Francusku". Na impozantnom spomeniku dominiraju reči zahvalnosti francuskim junacima "poginulim za Francusku i Srbiju". Na manje od kilometra nalazi se i Vojničko groblje. Tako stoji na natpisu iznad ulaza. Groblje je još neograđeno. Velika kapija od kovanog gvožda, kako kaže Zoran Đurović, koji je više od čuvara ovog groblja, odneta je ili ukradena nedavno. On pretpostavlja da je prodata kao staro gvožde. Zatičemo balegu koju su ostavile krave Albanca čija je štala odmah pored. Iz susednog zoološkog vrta šire se, kao i uvek kad deru uginule životinje, smrad i sukrvica.

Ovde su i grobovi naknadno sahranjivanih oficira koji remete simetriju krstova i bolno podsećaju na nedostatak reda i poretka, a nezavršena ograda i neobeleženi krstovi na našu nacionalnu osobinu da stvari ne dovedemo do kraja. Na spomeniku zahvalnosti i dalje stoji junacima poginulim "za oslobodenje i ujedinjenje" južnoslovenske braće. Stavljam se u ulogu turiste ili putnika namernika koji će doći na ovo mesto. Neupućenog u balkansku istoriju brojke na krstovima u bojama jugoslovenske zastave mogu da prevare, pa da pomisli da je u pitanju francusko ili holandsko vojničko groblje.

Možda bi mi samo dobronamerni prolaznik mogao posvedociti da je u pitanju srpsko vojničko groblje. Ništa drugo na nekoliko grobova osim imena i činova srpskih oficira kojima su na slikama, svima redom, oskrnavljena lica, ne svedoči da ovde leže kosti srpskih junaka. Zar da nas Francuzi podsećaju za koga se ovde ginuloa A na 1331 krstaci samo brojke, bez ijednog imena i prezimena, kako je red i kako je na većini vojničkih grobalja. Puni poštovanja prema mrtvim precima i ozlojođeni neobjašnjivom činjenicom da nije bilo mudrosti da na ulazu stoji natpis - Srpsko vojničko groblje, krenuli smo ka Pelisteru.

Ne mogu a da se ne setim Crnjanskog, koji u Seobama kaže: "Bele se naše kosti širom Evrope". I ovde se bele, jer širom planine Nidže još ima neotkrivenih srpskih grobova. Ko će da se seća tih vojnika i oficira palih za, u to vreme, uzvišenu ideju o slobodi i ujedinjenu južnoslovenskih naroda koja se, baš za narod koji je u to ugradio najveće žrtve, pokazala kao veoma skup promašaj. Ko će da ih pamti, ako smo ih zaboravili mi, njihovi potomci. A da jesmo, svedoči izgled spomenika podignutih u njihovu cast. Na srpskoj državi je da odluči: ili će mo ih održavati ili će mo priznati da nismo dostojni svojih predaka.

ZAPUŠTENA GROBLJA SRPSKIH RATNIKA

O večnim počivalištima boraca iz Prvog svetskog rata u zvaničnoj dokumentaciji u Srbiji i nema podataka. Tek su pre dve godine članovi Planinarsko-smučarskog društva "Kopaonik" iz Beograda i Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918. pokrenuli akciju pronalaženja i sredivanja.

Zarasla u šumu i u oštro trnje, prekrivena mahovinom i gustim žbunjem, u makedonskim selima u blizini Bitolja i planine Nidže na putu ka Kajmakčalanu, rasuta su potpuno zaboravljena groblja srpskih vojnika izginulih u Prvom svetskom ratu.

Od jednog groba usamljenog u gustišu ili na livadi, dva ili tri kraj puta u travi do kolena, do počivališta više od dve stotine sahranjenih pod gustim jelama i pod debelom mahovinom - svi govore o srpskoj nebrizi prema nei-zbrisivim tragovima naše istorije kojoj se celi svet divio.

Za mnoga ta groblja, pogotovu pojedinačne grobove, u zvaničnoj dokumentaciji za to zaduženih institucija u Srbiji se i ne zna da postoje. O njima svedoce samo seljani iz mesta u Makedoniji i lovci iz Bitolja koji u džipovima po izlokanim putevima i bogazama traže divljac i tamane vukove, što prete meštanima i stoci iz tog kraja.

Prošle godine, u septembru, u dvodnevnoj akciji koju je organizovao vođa puta Stanoje Stojković iz PSD "Kopaonik", rašcišćeno je i sređeno srpsko vojničko groblje u selu Skočivir, veličine oko 3.500 kvadratnih metara. Samo na ovome groblju sahranjeno je blizu 500 srpskih vojnika stradalih u bitkama na Kajmakčalanu (2.521 metara nadmorske visine), u čijem je osvajanju, podsetimo, od bugarske artiljerije poginulo najmanje 5.000 naših boraca.

Sva dokumentacija o ovom groblju u Skočiviru, za koje se nije ni znalo u Srbiji i koje niko nije posetio gotovo devedeset godina, predata je Sektoru za boračko-invalidsku zaštitu Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije, koji je od pre sedam godina zadužen za brigu o našim vojnim memorijalima u svetu.

I ove godine, gotovo u isto vreme, od 10. do 16. septembra 2010, Stanoje Stojković je okupio grupu od 30 ljudi, koji su svojski radeći rašcistili čak dva groblja na obroncima planine Nidže, u oblasti južnog Mariova.

Prvo groblje nalazi se u selu Grunište, na nekih pedesetak kilometara od Bitolja, a drugo na desetak kilometara od sela Budimirci, odmah na kosini iznad Studene vode. Dvodnevni svojski rad - sečenje i testerisanje visokog drveća i šiblja, grabuljanje, okopavanje, odnošenje đubreta, podizanje slomljenih i srušenih nadgrobnih ploča na postamente - urodio je plodom. Pred umornim učesnicima akcije, iz zemlje koja je mirisala na memlu i vlagu, izdigli su se spomenici na kojima se još mogu razaznati nadgrobni zapisi. Oni, pak, pričaju o veličini tih istorijskih trenutaka: vojnici koji su se ovde borili i izginuli bili su iz svih krajeva Srbije, a u smrti su bili isti: redovi, majori, kapetani, topdžije, ...

Sva dokumentacija o radu na ovim grobljima, koja su sada dovedena u red, ali koja očekuju stručnu ruku konzervatora kako ne bi ponovo zapala u korov, biće predata Sektoru za boračko-invalidsku zaštitu Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije.

Učesnici akcije i prošle i ove godine imali su sve dozvole zvaničnih makedonskih institucija, a u planiranju radova i u raščišćavanju im je nesebično pomogao Dragiša Strahinjić, Srbin koji živi i radi u Bitolju i dugogodišnji je predani poslenik u Društvu srpsko-makedonskog prijateljstva. Obaveštena je i ambasada Republike Srbije u Skoplju.

Zanimljivo je da, za razliku od prošle godine, kada je akcija PSD "Kopaonik"
i Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918. imala pokrovitelja, beogradsku Opštinu Stari grad, ove godine nije pronaden ni jedan jedini sponzor. Od pojedinaca do institucija kojima su se obraćali, učesnici akcije osim velikih pohvala nisu dobili ni dinar pomoći. Sami su sve finansirali. Toliko o zaklinjanju u svetle primere naše slavne istorije.

PLANINARSKO-SMUČARSKO DRUŠTVO "KOPAONIK"
Zmaja od Noćaja 9/IV, Beograd
i
UDRUŽENJE RATNIH DOBROVOLJACA 1912-1918
NJIHOVIH POTOMAKA I POŠTOVALACA
Savska 9, Beograd

ORGANIZUJU VIŠEDNEVNU AKCIJU

KAJMAKČALAN (2521 m) - OHRID - ALBANIJA
09-15. septembra 2011.

Prvi dan - petak 09.09.
Polazak autobusa u 22,00 h. sa parkinga kod "Plave lokomotive" (na Glavnoj žel.st). Usputne pauze po dogovoru.

Drugi dan - subota 10.09.
Dolazak u manastir Prohor Pčinjski u ranim jutarnjim časovima. Posle obilaska manastira nastavak puta ka Starom Nagoričanu. Obilazak crkve Sv. Đorde. Nastavak puta ka Kumanovu. Obilazak spomenika na Zebrnjaku koji čuva uspomenu na srpske heroje, koji su oktobra daleke 1912. godine izvojevali značajnu bitku u započetom proterivanju Osmanlija sa Balkana. Nastavak puta za Bitolj. Obilazak srpskog vojničkog groblja, gradskog parka i kulturno-istorijskih spomenika i znamenitosti Bitolja. Polazak za s. Skočivir. Smeštaj u planinarskom domu ili u konaku manastira. Večera, noćenje.

Treci dan - nedelja 11.09.
Ustajanje u 7 h. Doručak i priprema za rad na raščišćavanju srpskih vojničkih grobalja. Groblja se nalaze u selima Skočivir, Dobroveni, Živojno i Bač. Potreban alat za rad bice obezđeden. Pauza za rucak. Popodne nastavak radova do večere. Noćenje.

Četvrti dan - ponedeljak 12.09.
Ustajanje u 7 h. Doručak. Nastavak celodnevnih radova na raščišćavanju grobalja, sa pauzom za ručak. Večera. Noćenje.

Peti dan - utorak 13.09.
Ustajanje u 6 h. Doručak. Priprema za uspon na Kajmakčalan. Vožnja džipovima do letnje karaule na oko 1900 m n/v. Pešačka tura do vrha. Obilazak Spomen kapele i grobnice. Povratak istim putem do letnje karaule, gde čekaju džipovi. Dužina pešačke ture oko 15 km. Visinska razlika oko 600 metara. Povratak u Skočivir. Večera. Noćenje.

Šesti dan - sreda 14.09.
Ustajanje i dorucak do 8 h. Polazak za Ohrid preko Bitolja i Resena. Vožnja preko Galicice do manastira Sveti Naum. Obilazak manastira i izvora Crnog Drima. Dolazak u Ohrid, smeštaj u privatnim kućama. Obilazak kulturno istorijskih spomenika (crkva Sveta Sofija, manastir Kliment Ohridski, Samuilova tvrdava, manastir Kaneo i dr.). Zajednička večera. Noćenje.

Sedmi dan - četvrtak 15.09.
Ustajanje, napuštanje soba do 7 h. Polazak za Strugu, obilazak grada i Crnog Drima. Prelazak albanske granice i nastavak puta ka Tirani, preko Elbasana. Panoramsko razgledanje Tirane, spomenika srpskim borcima i poseta našoj ambasadi. Nastavak puta ka Skadru. Poseta Udruženju srpsko-crnogorske manjine "Morača-Rozafa". Nastavak puta ka Beogradu preko Podgorice. Dolazak u Beograd po ponoći.

Voda puta zadržava pravo na manje korekcije plana u skladu sa konkretnom situacijom.

CENA: 70 evra i 5.000 dinara

U cenu je uključeno: prevoz autobusom, 3 puna pansiona (nedelja, ponedeljak i utorak) + večera (subota) i doručak (sreda), noćenje i večera u Ohridu i organizacioni troškovi.

U cenu nije ukljuceno: prevoz džipovima.

Rezervacija mesta se vrši uplatom 5.000 din.
Ostatak u dve rate:
I rata (35 evra) - 11. avgusta,
II rata (35 evra) do 1. septembra.

Obavezno poneti: planinarsku knjižicu (za planinare) i važeci pasoš.

Vođa puta: Stanoje Stojković, 062 211 017